Mnoga mesta u našoj lepoj zemlji mogu se pohvaliti znamenitim ljudima, koji proslave rodno mesto u zemlji i svetu. Tako je selo Ježevica u Opštini Požega imalo sreću da se u njemu rodi i provede život Svetozar Lazović Gongo.

Trubač Svetozar Lazović Gongo je rođen 1952. godine u Dražinovićima, Ježevica. Od strane kritike, ali i hiljada ljubitelja trube širom sveta, ocenjen je kao vanserijski talentovan trubač.

Kažu poznavaoci i ljubitelji zvuka trube, da Gongo nije svirao kao i ostali, već je emocije iz dubine duše pretvarao u zvuke. Gongo nije bio samo muzičar, već i običan čovek iz naroda. Bio je boem i voleo druženje, ne postoji čovek koji ga je poznavao, a da bi rekao bilo šta loše za njega. Govore i danas ljudi, da bi voleli još da ga gledaju ponosnog i gordog, kako svira i zvukom ih miluje. Manifestacije i veselja na kojima je svirao, ostajale su uvek u sečanju, kao puna dobre atmosfere i kvalitetne “pleh muzike” kako kažu za zvuke trube.

Dobitnik je Majstorskog pisma za nadahnuto umeće sviranja na takmičenjima duvačkih orkestara Srbije.

Mahom samouk, pažnju na sebe skrenuo je već sa 16 godina, svirajući u nekoliko lokalnih orkestara, uglavnom na porodičnim slavljima. Kradući zanat na svirkama, a vežbajući kod kuće uz gramofon, ubrzo je nadmašio svoje kolege.

Međutim, tek sredinom sedamdesetih, dolaskom u orkestar Radovana Babića, njegovo već tada vrsno muziciranje dolazi do punog izražaja. Počinju gostovanja širom Evrope, kao i snimanje nekoliko uspešnih singl i LP izdanja.

Godine 1978. samo nekoliko meseci pre smrti, Radovan predaje orkestarsku palicu Svetozaru, prilikom gostovanja u emisiji “Znanje – imanje”, i to igrom slučaja baš u Ježevici.

Već na debitantskom nastupu u Guči 1980. godine Svetozar, kao vodeća truba, odnosi priznanje “Zlatna truba”, svirajući pesmu “Pšeničice sitno seme”, koja će od tada i zauvek ostati njegova lična karta. Zanimljivo je da je tu pesmu prvi put čuo od njegovog jedinog uzora, čuvenog Miroslava Matušića.

Posle tog uspeha, njegova karijera nezaustavljivo ide ka vrhu, što u smislu nagrada na festivalima, što u izuzetno plodonosnom autorskom i izvođačkom radu – preko 20 singl i LP izdanja. Kao krunu svega, 1989. godine snima CD za Holandsku nacionalnu kuću VPRO. To je ujedno bilo i jedno od prvih izdanja na kompakt disku u našoj zemlji.

1987. godine od izdavačke kuće “Jugodisk”, dobija Zlatnu ploču za prodati tiraž – 700.000 primeraka.

Iako mnogo puta oštećen zbog politike samih festivala, nikada se nije pokolebao i više nego zasluženo došao do titule Majstora trube, najvećeg priznanja koje trubač može da ponese.

Poslednjih par godina života Svetozar se nije previše muzički eksponirao. Orkestar je predao sinu Draganu, samo dve godine pre smrti.Da li će se ponovo roditi neki Gongo, koji će kroz šljivike i livade, milovati zvukom trube i proslaviti i sebe i rodno mesto to ne znamo, ali znamo da Svetozar Lazović Gongo nikada neće biti zaboravljen. Trebalo je da ostane zapamćen kao najbolji. I ostao je…

Svetozar se upokojio 2001. godine.

“Posle Gonga mogao je svirati ko hoće. Uši čuju samo Svetozarevu trubu…” – Dragan Babić

“Svetozar Lazović Gongo posle prve nagrade osvojene na Saboru u Guči, dobio je nadimak “Beli Sačmo”, jer su ga uporedili sa najvećim američkim džez trubačem Lujem Armstrongom.”

Njegovi Ježevčani i mnogobrojne kolege i prijatelji,podigli su mu 2016. godine spomenik u rodnoj Ježevici, kako bi mogli da ga uvek gledaju, a mladjima koji ga ne pamte, da pričaju ko je bio Gongo i kako je “iz duše svirao”.

 

 

Ilija Mirosavić-031info

Napomena: Deo teksta,korišćen je sa sajta :http://www.orkestar-gongo.com/

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here